Testiranje realnosti kao lek

Teško nam je da objektivno procenimo sopstvene sposobnosti i snage. Skloni smo tome da ih potcenimo, ali ih još češće precenimo.

Navešću jedan čest primer:

Student koji veruje da može da se pripremi za težak ispit za deset dana. Deset dana pre ispita sedne da uči, pun samopouzdanja. Nakon nekoliko stranica shvata da jedva bilo šta razume. Muči se da razluči šta je važno, a šta nije.

Nakon nekog vremena, pravi pauzu kako bi povratio energiju. Zatim se vraća učenju uveren da još uvek ima dovoljno vremena da nadoknadi zaostatak. Međutim, kada ponovo sedne da uči, ništa od toga se ne ostvaruje. Jedva uspeva da se koncentriše, a malo toga što pročita ostaje mu u pamćenju. Kako se dan bliži kraju, postaje umoran, pa odlučuje da će sutra biti bolje. I tako prolazi jedan dan, pa drugi, pa treći, sve dok ne stigne ispit, a on gotovo da nije ostvario nikakav napredak.

Naravno, ponekad jednostavno ne umemo precizno da procenimo koliko će vremena i truda neki zadatak zahtevati. Međutim, ovde je prisutno još nešto:

Slika koju je imao o sebi - o svojim sposobnostima, snagama i veštinama - nije odgovarala stvarnosti kada je te sposobnosti stavio na probu.

Student je verovao da za kratko vreme može da postigne određeni rezultat. Međutim, s obzirom na trenutno znanje, radne navike i kapacitete, za to bi mu bilo potrebno mnogo više vremena. Precenio je sopstvene sposobnosti.

U mnogim slučajevima ljudi imaju određenu sliku o sebi i na osnovu nje zamišljaju kako će se stvari odvijati. Međutim, kada se suoče sa stvarnošću, otkrivaju da njihove sposobnosti ne odgovaraju onome što su zamišljali.

Fantazija i slika o sebi

Frojd je istraživao način na koji psiha pokušava da uskladi naše želje sa zahtevima stvarnosti. Dok princip zadovoljstva teži neposrednom zadovoljenju naših želja, princip realnosti zahteva da uzmemo u obzir moguće posledice svojih postupaka. Zbog toga potiskujemo ili poričemo svoje nagone.

Postoji li način na koji naša psiha može da zadovolji želje, a da istovremeno izbegne princip realnosti? Frojd je prepoznao da se to može postići putem fantazije.

Putem fantazije možemo da zadovoljimo želje, a da se pritom ne suočimo sa kritikama, osudom, neuspehom ili odbacivanjem koje bi njihovo ostvarivanje u stvarnom životu moglo da donese.

Međutim, fantazija ne služi samo zadovoljavanju želja. Njena uloga seže i dalje od toga.

Može da ima još jednu funkciju: da poboljša sliku koju imamo o sebi.

Mnogo češće nego što smo toga svesni, koristimo fantaziju kako bismo nadoknadili ono što nam nedostaje, ublažili osećaj nesigurnosti i zaštitili se od onoga što nam je neprijatno.

Zamislite osobu koja se oseća fizički slabo i nesigurno. U svojoj mašti ona sebe vidi kao nekoga kome niko ne može da se suprotstavi, ko pobeđuje čak i mnogo snažnije protivnike. U tim scenarijima više nije slaba i bespomoćna. Ona je snažna, dominantna i nedodirljiva. Takva fantazija može joj pružiti privremeni osećaj moći koji joj nedostaje.

Ili zamislite osobu koja se oseća intelektualno nedoraslo i smatra da se ne ume dobro verbalno izraziti. Ona se prepušta fantazijama u kojima pobeđuje u intelektualnim raspravama, svaki put pronalazi savršene argumente i zadobija divljenje publike. U tim zamišljenim situacijama ona je pronicljiva, rečita i superiorna. Slika pobede i divljenja čini da se oseća pametnije i sigurnije u sebe.

Ako se ta slika nikada ne proveri u stvarnim intelektualnim debatama, osoba može početi da meša zamišljene sposobnosti sa stvarnim. Svaka zamišljena pobeda pruža joj osećaj intelektualne nadmoći, istovremeno je pošteđujući mogućnosti da otkrije gde se zaista nalaze granice njenih sposobnosti.

Problem koji fantazija stvara

Kada se slika o sebi prvenstveno gradi na fantaziji, ona svakako može da ublaži neprijatnost. Ali to ima svoju cenu.

To je poput čoveka u pustinji koji, bez vode, drži kamenčić u ustima kako bi podstakao lučenje pljuvačke i naveo svoj um da poveruje da je manje žedan. Kamenčić mu može pružiti privremeno olakšanje, ali ne može da zameni vodu koja mu je potrebna.

Na sličan način, fantazija može privremeno da ublaži naše nezadovoljstvo, ali ne može da zameni iskustva iz stvarnog života kroz koja otkrivamo svoje sposobnosti i razvijamo veštine.

Što se više oslanjaju na takvu sliku o sebi, ljudima postaje teže da prihvate činjenicu da nisu osobe kakvima sebe zamišljaju. Njihov osećaj sopstvene vrednosti počinje da zavisi od uverenja koja nikada nisu bila proverena.

U tom trenutku zaštita stvorene slike postaje važnija od spremnosti da svoje sposobnosti stave na probu. Zbog toga mogu početi da izbegavaju situacije koje bi mogle da ih razotkriju. Počinju da izbegavaju okolnosti i iskustva koja bi mogla da dovedu njihovu sliku o sebi u pitanje.

Osoba koja sebe smatra izuzetno inteligentnom počeće da izbegava razgovore u kojima bi mogla da pogreši ili ispadne glupa, ljude koje smatra pametnijima od sebe ili situacije u kojima bi njena inteligencija mogla biti dovedena u pitanje.

Čak i kada su svesni da postoji jaz između onoga što zamišljaju o sebi i onoga što zaista rade, ljudi se mogu i dalje čvrsto držati te slike jer im ona pruža osećaj sigurnosti i samopouzdanja. Izbegavanje može zaštititi sliku koju osoba ima o sebi, ali je istovremeno sprečava da razvija svoje stvarne sposobnosti.

Kada se nađu u situaciji u kojoj više ne mogu da se oslone na svoju fantaziju, mogu doživeti snažnu anksioznost, apatiju i nesposobnost da deluju.

I želim nešto da vam kažem - niko nije imun na ovo.

Bez obzira na to koliko sebe smatramo racionalnim, ako pogledamo dovoljno duboko u sebe, svako od nas može pronaći fantaziju koja mu pruža olakšanje od stvarnosti koju izbegava.

Naravno, nije svaka fantazija problematična. Slika osobe kakva bismo želeli da postanemo može nas motivisati da učimo, vežbamo, preuzimamo rizike i menjamo svoje živote.

Razlika je u tome šta radimo sa tom slikom:

1.Možemo da je koristimo kao pravac u kojem želimo da se razvijamo.

2.Možemo da je koristimo i kao zamenu za sopstveni razvoj.

U prvom slučaju, ona nas podstiče da se suočimo sa stvarnošću.

U drugom, omogućava nam da se osećamo kao da smo već postali osoba kakva želimo da budemo.

Kako onda možemo da proverimo gde se nalazimo?

Test realnosti

Ako Frojdovu ideju uzmemo kao polazište, možemo doći do važnog zaključka:

Provera stvarnosti ključna je za razvoj stabilnog osećaja sopstvenog identiteta i zrelog oblika samopoštovanja.

Provera stvarnosti podrazumeva preispitivanje slike koju smo izgradili o sebi, kao i fantazija koje tu sliku održavaju.

Zamislimo muškarca koji veruje da je fizički snažan i da može da se bori sa ljudima dvostruko većim od sebe. Šta se događa kada odluči da svoja uverenja testira u stvarnosti? Možda ode na trening borilačkih veština i otkrije da ga pobeđuju ljudi mnogo mlađi od njega, od kojih su neki i mršaviji.

To iskustvo može biti neprijatno, pa čak i bolno, ali mu istovremeno pomaže da razvije realističnije razumevanje svojih sposobnosti i prepozna stvarni potencijal. Sada može da prepozna svoje slabosti. Možda ga to motiviše da počne redovno da trenira i približi se osobi kakvom je sebe zamišljao.

Razlika je u tome što se više ne oslanja isključivo na fantaziju kako bi se osećao moćno. Počinje da radi na tome da zaista postane snažniji.

Kako smanjuje jaz između onoga što jeste i onoga što želi da bude, postepeno razvija stabilniji osećaj sopstvene vrednosti. Više nema potrebu da izbegava situacije u kojima bi njegove sposobnosti mogle biti dovedene u pitanje. Počinje da se oslobađa nečega čega se možda najteže odreći - iluzije koju ima o sebi.

Kada osoba počne da proverava svoja uverenja u odnosu na stvarnost, postepeno se udaljava od slike o sebi koja služi njenom narcizmu.

Što više iskustva stiče i što je spremnija da prihvati ono što joj to iskustvo otkriva, to joj je manje potrebna fantazija da bi zaštitila sliku o sebi.

U početku to može delovati kao gubitak stabilnosti. Međutim, ono što gubi jeste lažni osećaj stabilnosti, izgrađen na slici o sebi koju neprestano mora da brani.

Na kraju krajeva, savršenstvo ne može da raste. Ako već verujete da ste savršeni, nema prostora za napredak. Imate sliku koju morate da održavate, a svako iskustvo koje joj preti postaje nešto što treba izbegavati.

Šta onda dobijate?

Dobijate priliku da preoblikujete sliku o sebi, razvijete realističnije razumevanje sopstvenih sposobnosti i ostvarite stvarni napredak.

Poenta nije u tome da uništite sliku osobe kakva želite da postanete niti da se odreknete svojih ideala.

Poenta je u tome da prestanete da se pretvarate da ste već postali ta osoba.

Radite to postepeno

Provera stvarnosti jednostavna je u teoriji, ali to ne znači da je laka. Najteži deo jeste spremnost da se suočimo sa onim što bismo mogli da otkrijemo o sebi, naročito kada je to u suprotnosti sa nečim u šta verujemo već godinama.

Evo jednog izazova:

Ako mislite da ste izuzetno snažni - odradite samo jedan trening u teretani. Ako mislite da ste inteligentni - uključite se u intelektualne rasprave o temama koje vas zanimaju. Ako mislite da imate dobar smisao za humor - pokušajte da nastupite u stendap komediji. 

Jednostavno, pokušajte da uradite sve ono za šta verujete da ste dobri, a što nikada niste proverili u praksi.

Nema garancije da će vam ono što otkrijete odmah doneti olakšanje. U početku se možete osećati razočarano ili posramljeno. Možda ćete morati da se odreknete slike o sebi za koju ste se dugo držali.

Ali barem više nećete morati da se oslanjate na zamišljenu verziju sebe kako biste odredili ko ste.

Umesto da štitite sliku osobe za koju verujete da jeste, dobićete priliku da postepeno postanete osoba kakva želite da budete.