Kako psihoterapija pomaže?

Pre nekoliko dana razgovarao sam sa ocem o psihoterapiji. Iako se ovim poslom bavim godinama, otac je kao da sam tek počeo da radim pitao: „A šta vi radite na toj... psihoterapiji? O čemu tamo pričaš sa svojim pacijentima?”.

Odgovorio sam jednostavno – razgovaramo. Ne postoji šablon niti specifična tema o koje se treba strogo držati. Emotivne i psihičke probleme rešavamo isključivo razgovorom.

Klimnuo je glavom: „A kako se to čovek promeni samo razgovorom?”


Nije prvi put da mi neko postavi ovakvo pitanje. I drugi ljudi imaju slične dileme:

Kako se čovek psihički oporavi samo razgovorom?

Zašto psihoterapija, kada dobar prijatelj može da te sasluša?

O čemu vi razgovarate?

A ovakva pitanja me uvek dočekaju na krivoj nozi...

Nismo sigurni kako se promena dešava, ali znamo da se dešava. Imamo primere istraživanja i statističke dokaze koji iznova potvrđuju delotvornost psihoterapije. Imamo svedočanstva ljudi, počevši od holivudskih zvezda, pa sve do onih u našem okruženju.

Ovo će biti pokušaj da objasnim kako se ta promena dešava. Ujedno, navešću i neke najbitnije segmente psihoterapije koji su na mene i moje klijente imali lekovito dejstvo i transformacioni učinak. 

 

Novi `odnos`

 
„Detinjstvo je roditelj čovekove ličnosti.“ Sigmund Frojd

Odnosi sa roditeljima i okruženjem su stub zdravog psihološkog i emotivnog razvoja. Ako su tokom odrastanja naši odnosi bili nezdravi (toksični, manipulativni, zavisni), vrlo je verovatno da ni naš budući emotivni život neće biti obećavajući. 

Kada krenemo na psihoterapiju, između nas i terapeuta se postepeno i nesvesno gradi odnos. Mi u mikrosvetu, odnosno terapeutskoj ordinaciji, gradimo `odnos` sa terapeutom koji je isti kao i odnosi koje gradimo u spoljašnjem - makrosvetu. Terapeut vremenom postaje majka, ili otac, ili ostali bliski odnosi iz spoljašnjeg sveta. 

S’ obzirom da su odnosi koje smo gradili do sada toksični, ovo je prvi dobar i zdrav odnos. Zvuči prepotentno, ali dajte šansu. Sa terapeutom možemo da iskažemo potrebe, emocije, fantazije, želje... Možemo biti skrhani, ranjivi, besni. Jednostavno rečeno, osećamo se slobodnim da verbalno ispoljimo sve što do sada nismo smeli u primarnoj porodici. 

Nova atmosfera i jedan drugačiji model odnosa menja dinamiku našeg unutrašnjeg sveta. U našim očima terapeut postaje ’dobar roditelj’, neko s’ kim ponovo preživljavamo i rekreiramo odnos iz detinjstva. Samo ovoga puta sa boljim ishodom.

Ta ’dobra veza’ postaje model za sve ostale veze koje se stvaraju van psihoterapijske ordinacije. Psihoterapeutov glas se pounutruje i postaje novo, dobro iskustvo. Usvajamo ga i nosimo kroz život, kao što smo to radili u detinjstvu učeći od svojih roditelja. Postavljamo jasnije granice, razumemo druge, nemamo ista očekivanja od drugih, imamo drugačije reakcije na okruženje, izgrađujemo samopouzdanje...

Ljudi se, oslobođeni od svojih pređašnjih destruktivnih i samoporažavajućih veza, kreću u svet stvarajući bliskije i autentičnije odnose.

 

Nesvesno

 

“Neizražene emocije nikada neće umreti. One su sahranjene žive i pojaviće se kasnije na mnogo ružnije načine”. 

Sigmund Frojd

Frojdov koncept nesvesnog ima veliki značaj. On govori da emocije koje tokom odrastanja nismo umeli da proradimo i kultivišemo će se pojaviti kao utvare - u obliku simptoma panike, depresije, anksioznosti... Nesvesne su one pojave, nagonski impulsi i uspomene koji se ne mogu probiti u svest ili to mogu sa mukom, ali u izopačenom obliku.

Terapeut je obučeno lice koje prepoznaje te samosabotirajuće nesvesne emocije i mehanizme. Njegov zadatak je da ih zajedno sa klijentom osvesti, suoči sa njima i postavi ih na svoje mesto. On nam pomaže da osvestimo mehanizme zbog kojih pravimo brane našem psihološkom i emotivnom razvoju.

Ne možemo tačno da jasno vidimo šta radimo kada nam se neko približi, kako reagujemo u određenim situacijama i zašto tako reagujemo. Kada se razvije odnos između klijenta i terapeuta, pojavljuju neka uverenja, mišljenja i osećanja, navike baš tu u terapijskoj ordinaciji. To su emocije i potrebe koje nisu prepoznate i koje u detinjstvu nismo uspeli da iskažemo.

 

Transfer

 

Na svakoj psihoterapiji se stvara snažan emotivni odnos pacijenta prema ličnosti terapeuta, koji se stručno naziva transfer. On može biti pozitivan ili negativan, u zavisnosti od toga koje nesvesne funkcije operišu u datom trenutku. Pozitivan – zaljubljenost, zadivljenost, opčinjenost... Negativan – ogorčenost, mržnja, pobuna protiv analitičara...

Ali transfer se ne javlja samo na psihoterapiji. On se javlja u svim drugim odnosima koje gradimo sa ljudima.

Stvar je u tome da pacijent počinje da se ponaša prema terapeutu kao što se napolju ponaša prema drugima. Jedina razlika je što terapeutska ordinacija omogućava da se transfer izoluje (prepoznaje kao zasebna pojava koja se ponavlja u svim vezama) i definiše (objašnjava se kako je nastao, kako funkcioniše i emocije, mišljenja i uverenja koje ga prate). Transferu se traže uzrok, mehanizam i posledice. 

Na primer: Klijent koji dolazi iz porodice čiji su roditelji kritikujući, prezahtevni ili kažnjavajući, može steći utisak da od terapeuta očekuje kritiku, a da za svaku moguću grešku treba očekivati prekor ili kaznu.

Ili klijent koji je morao svog depresivnog roditelja da oraspoloži i zabavlja, a isto tako će se truditi da zabavi svog terapeuta, a terapeut mu može delovati odsutno, umrtvljeno i nezainteresovano njegovom pričom.

Transfer će se manifestovati u svim našim odnosima, sve dok se ne prepozna i ne razreši. On će nas proganjati jer je nesvestan naučeni obrazac iz detinjstva. Terapeutov zadatak je, još jednom, prepoznavanje transfera i njegovo prorađivanje sve dok ga klijent ne postane svestan i oslobodi ga se.


Iako nisu jedini, ova tri faktora sam naveo kao jedna od najznačajnijih koja utiču na psihoterapijsku promenu. Promena zavisi od još mnogo faktora, uključujući i pojedinca koji je odlučio da je isproba. Nažalost, može igrati mečka, ali ako klijent duboko u sebi nije zainteresovan za promenu, onda je promena nemoguća.
 

autor: Kurlagić Nemanja -  psihoterapeut po O.L.I. psihodinamskom metodu